На Балкану се брани хришћанство, то је знала и аустријска царица Марија Терезија, а светски моћници или не знају или неће да знају

Први пут Косово и Метохија се помиње у књигама историчара Константина Порфирогенита (913-959) , који у свом делу „De administrando Imperio“ говори само српским племенима на овом делу Балкана .

Претварање Косова и Метохије, регије из које је и настала Србија, у већински албанску територију почело је енормним наталитетом Албанаца као и њиховим досељавањем из Албаније. Свака албанска породица имала је у просеку десеторо деце.

Први велики егзодиус Срба са Косова и Метохије догодио се у XVII и XVIII веку, кад се под притиском Турака и Албанаца исељава око 160. 000 људи.

Албанци су у Призрену, граду цара Душана и престоници старе Србије, 1878 . у Бајракли-џамији на састанку својих вођа познатом под називом “Призренска лига” договорили дугорочну стратегију о преузимању Косова и Метохије од Срба и стварању Велике Албаније. Идеја о "Великој Албанији" директно угрожава државни суверенитет Србије, Црне Горе, Македоније, Грчке и Бугарске.

Између 1878. и 1912. протерано је више од 400. 000 Срба, а за време Другог светског рата албански фашисти протерују још око 100. 000 Срба.

У последњих четрдесет година, пре почетка кризе и рата у бившој Југославији, још око 400. 000 Срба бива протерано са Косова и Метохије. Само између 1968. и 1988. године етнички је потпуно очишћено око 700 српских места.

Притисци на Србе после Другог светског рата настављени су систематским претњама, силовањима, убиствима...што је условило постепено исељавање Срба и осталих неалбанаца.

Један од многобројних драстичних примера албанског дивљаштва и страдања косовскометохијских Срба је трагедија Ђорђа Мартиновића из Гњилана. Њега су тројица Албанаца, маскираних и са морфијумом, напали на његовој њиви у мају 1985. и злочиначки му буквално набили флашу у дебело црево.

Паралелно са притисцима на Србе, Албанци су од њих, по атрактивним ценама, откупљивали непокретну имовину. Доласком међународних снага и повлачењем српске војске Албанци су решили, да побију, или протерају све преостале Србе, те да затру траг постојања свега хришћанског на Косову и Метохији.

Доласком међународних снага и институција међународне управе на Косово и Метохију у јуну 1999. године нису решени проблеми јужне српске покрајине. У протеклих седам година, преостали косовско-метохијски Срби и припадници других неалбанских националних заједница били су приморани да се исељавају са својих огњишта, пљачкани су, уништавана им је имовина, скрнављена гробља и културна баштина, паљене светиње који су симбол постојања и трајања једног народа на територији коју насељава више од 1.000 година.

Од доласка међународних снага до данас, више од 280.000 Срба и других неалбанаца изгнано је са Косова и Метохије, а 150 хришћанских светиња и споменика опљачкано и уништено. Број убијених и киднапованих Срба заједно премашио је 2.000 лица.
Сваки дан у Србију стигне тело неког ексхумираног несрећника који је убијен само зато што је православне вере.

За само три дана мартовског погрома 2004. убијено је неколико десетина, рањено више стотина, а протерано више од четири хиљаде Срба. Запаљено је више од 900 српских кућа и разрушено или тешко оштећено 35 православних храмова и споменика културе.
Косовска полиција, коју је поставила међународна заједница, а која је углавном сачињена од припадника терористичке такозване “Ослободилачке војске Косова”, уместо да заштити Србе од екстремиста, организовано и системски им је поливала куће бензином из цистерни, а потом палила. Међународне трупе су збуњене, што преплашене, што пристрасне, немо гледале српску голготу. Уместо да их заштите војници КФОР-а су на силу терали Србе са својих огњишта, како би има наводно спасили живот. Албанци су то вешто користили за остварење свог циља, етнички чистог Косова.

Албанци нису ни јунаци, ни демократе, нападају децу, немоћне и слабије, они признају само право јачег и то право поштују. Италијански генерал је мимо консултације са међународним политичарима издао команду која је отприлике гласила: Албанци немају шта да траже у српским селима, црквама, манастирима… сваки Албанац који приђе нечем што је српско треба да буде убијен. Захваљујући његовој војничкој части, поменутој команди, и италијанским војницима, који су реаговали као прави хришћани, сачувани су једни од најлепших српских манастира Дечани и Пећка патријаршија. Воља је Божија, да је ове манастире, италијанска војска заштитила и током Другог светског рата.

Насиље албанаца и етничко чишћење српског становништва које се догађа од доласка КФОР-а, показало је да постојеће институције у покрајини, ни институције међународне управе на Косову и Метохији нису испуниле свој задатак, јер нису омогућиле стварно функционисање и постојање мултиетничког друштва у покрајини.

Питали смо једног Албанца, припадник Косовске полиције, да ли би његови сународници желели “друго полувреме”, само се осмехуну климајући главом потврдно, ваљда желећи да докусури и оних 130.000 преосталих Срба и да поруши оно што није стигао до тада.

Богу хвала, Срби на Косову и Метохији имају толико светиња, да Албанци још годинама неће стићи све да их поруше. Ко зна, можда у неким другим међународним консталацијама ствари, са мало више српске слоге, дође до тог другог полувремена, помози нам Боже да га дочекамо спремни.

Свети Краљу Дечански, моли Бога за нас!

(крај)

11. новембра. 2006.
Текст и фото: Дарко Дозет