Као да су се сви ти Срби на Косову и Метохији, а нарочито ови дечански монаси, искалили између чекића и наковња, између милости и немилости, и то милости оних који би да их истребе и немилости своје матице

Пут до Косова равна је прав. Ибарском магистралом, том историјском вертикалом, на југ, у дубину, тим краљевским путем Филона Александријског кому господар није ниједан човек, већ му је господар само онај који је уистину краљ, са искусним возачем у солидном аутобусу, и ево нас за само четири и по сата у подножју брда с тврђавом на врху: стари град Звечан, место заточеништва и смрти Стефана Дечанског, краља мученика, кога је отац ослепео, кога је син уморио. Да, њему идемо у посету!

Краљ нас је позвао, врло дискретно, толико дискретно да то нисмо ни приметили, и то преко свога у песника Ранка Ђиновића прерушеног поклисара. Нас неколико писаца, издавача и новинара и, као гостољубив владар, послао нам је у сусрет пратњу, јер и данас су времена несигурна, ништа мање него онда, и није чудо што су у тој међународној пратњи и Симонидини земљаци, уосталом, краљ има искуства с дубровачким караванима!

Српски гето

Први пут с оцем на Косово путује и 18-годишњи гимназијалац Видан Богдановић. Намерава да се крсти у древном манастиру Зочиште, води кума, студента, Јана, који такође први пут иде с оцем на Космет. Али, зар нису јавили да је тај манастир разрушен, миниран?

Прешавши Ибар, нема више заустављања, све док пут одједном не постаје блатњав, кривудав, очигледно користимо неки споредни прилаз, и готово криомице улазимо у Ораховац, да би се зауставили на малом тргу код цркве. И ето, стигли смо у највећи гето у Европи. Српски гето. Петсто метара на десну страну, триста на другу, за Србе је даље по живот опасно. Бетон, сивило, хладноћа.

Син упознаје девојку из места. Била сам тог дана овде код тетке у посети, моје су доле, у граду, управо тада поубијали, нисам се више ни враћала, има томе већ пет година.

Српски гето не располаже ни старим гробљем: ново се формирало код цркве.

Ту је и пијаца: састоји се од приколице пуне купуса.

Да, има и школа, предвиђено је дружење с ђацима. Док се договарамо, испред ружног, гвозденог трансформатора, тог знамења потиштености што се увлачи дубоко у нас, обузете неверицом у стварност овог света у коме смо се управо обрели, искрсава однекуд човек с хармоником, придружују му се неки младићи, нешто се договарају, смеју се (смеју се!) и гле, хватају се у коло: чочек, моравац. Играју коло испред трансформатора, у сумрак, на тридесетак метара од своје цркве из четрнаестог века.

Сала школе препуна: основци седе, одрасли стоје. Дочекују нас својом химном, из свег гласа, сви: „Ми певамо свако вече/ Као река вино тече/ Родни крају ружо мајска/ Ораховцу башто рајска”!

Следећа станица је Велика Хоча, где у школи и сусрету с мештанима осећамо исти дух као у Ораховцу: једне ведре непоколебљивости, једне, за нас, ненормалне нормалности у тим ненормалним условима, једне воље и решености која надилази ову нашу коју смо донели из матице, и тај сјај у њиховим очима није потицао само од радости што смо им дошли у госте, показавши им да нису сами (а нису ли, ипак, сами?), већ је происходио, још више, од увида да су сва двоумљења, што се њих тиче, окончана, и да ће они остати у свом селу, без обзира на све. Били су јаки од свог очаја. И пренели су на нас, уморне и скептичне, свој спокој, своју одлучност и своју песму.

Никаквог пренемагања, никаквог рајинског вајкања. Никакве кризе идентитета.

Схватам: нисмо ми дошли да помогнемо њима, већ они нама.

Исцељење у манастиру

А сутрадан, рано устајање, пут у Зочиште, на крштење.

Манастир Светих врача, тачније његове рушевине, око њега поцрнели, спаљени, претходно опљачкани конаци, рашчишћен је једино камени под, брише леден ветар, обавља се, ту, на отвореном, ритуал, Светлана Стевић поје стари напев о Косову, када се манастир опет подигне вратиће се народ, објашњава неко, унаоколо групице полицајаца, а у бараци која замењује цркву чува се икона Светих Козме и Дамјана, ликови сасвим неокрњени, мада преполовљена, тачно по средини, прву половину из крша су извукли пола године после минирања, другу нешто касније, па су обе половине саставили, болесни и даље долазе у манастир по исцелење, да, долазе и даље, иако је разрушен, не само наши, него и њихови...

Истог дана, недеља је, очекује нас крајње одредиште: Високи Дечани.

Мученички краљ Стефан нас је примио у полумраку своје задужбине и целивасмо његове свете мошти. У тишини, у нашој онемелости и скрушености, чуо је све. Исказујући оданост њему, потврдили смо оданост себи; уронили смо до самог дна своје властитости, личне и колективне, пољубили тај треперави, први слој свог животног, певајућег логоса, свог бића.

У конаку, потом, послужење. Кафа, вино дечанско, манастирски сок од брескве, вода. Пролазе монаси, високи, витки, млади, одмерених покрета, самоуверени, блиставих погледа, чврсти стисци руке уз осмех: нисам ли, као дете, овако замишљао средњевековне витезове?

На лицима ових калуђера препознајемо опет озареност деце из Ораховца, сељака из Велике Хоче и учесника на крштењу у Зочишту. Ни на њиховим лицима нема трага од мржње према нискости која, по Брехту, изобличава црте, нити је њихов глас који дижу против неправде због тога промукао. Не, одани и предани молитви, остављајући утисак људи у миру са собом и са светом, као да су се сви ти Срби на Косову и Метохији, а нарочито ови дечански монаси, искалили између чекића и наковња, између милости и немилости, и то милости оних који би да их истребе и немилости своје матице, а чији смо представници сада ми, неки књижевници, фарисеји и садукеји, не много бољи, ми пролазни гости, туристи.

Удахнули смо дубоко тај озон духовне надмоћи.

А онда, збогом Дечани, ви чисти и чедни!

Већ је касно, и опасно, сазнајемо у аутобусу, да се посете Свети Архангели и манастир Девич, на Метохију пада мрак.

У том мраку се заре места у којима смо боравили. Остаје живи огањ нечега, можда оне поруке коју нам је, сваком понаособ, саопштио свети краљ мученик. Њу одгонетамо, док се возимо, ћутећи, кући, на север, истим путем: само, то није више никаква вертикала, већ је то опет она излокана, кривудава Ибарска магистрала, и схватамо, гледајући кроз прозор аутобуса у мрак, у мрак овај у Србији, да се краљевски пут, онај с почетка нашег путописа, отвара само једном, и да он води у правцу супротном од нашег повратка, и да је наш прави дом тамо где смо били, тамо одакле се сада, у овај свој пролазни дом, враћамо.

Текст Златко КРАСНИ